Prica

  Umrla sam- pomisli Zemlja. Ne osećam više ni ruke ni noge. Srce je izgubilo i poslednji otkucaj. Mora da sam bila teško ranjena. Kao da lebdim, mora da je ovo klinička smrt. Posmatram samu sebe iz dubine svemira, okružena sam džinovskim zvezdama, sve je tiho. Mesto na kome sam ležala zamračilo se. Nisam ni sanjala da bi do ovoga moglo doći. Pustila sam suzu. Ugasila mi se i poslednja nada za povratkom u sopstveno telo. U trenu sam osetila  strah. Ako sam ja umrla to znači da ...!Na Zemlji sve je polako odumiralo.  Garež od strašnih požara koji su besneli bez milosti počeo je ispuštati nesnosne mirise. Mora su se оsušila  i prete da se povuku u Zemljinu utrobu, baš kao što su to učinile reke i jezera, kojih odavno već nema. Od okeana koji su krasili ovu planetu ostale su samo kapljice, a uskoro će se i one osušiti i ostaviti tlo da kopni. Od bujnih i zelenih šuma ostali su samo tragovi. Sav živi svet gubio je u svojoj bici za opstanak. Ponegde se još nešto i koprcalo, to su samo poslednji trzaji. Nebo se sve više približavalo zemlji, topilo se kao vosak pred plamenom. Sunce je polako okretalo svoju putanju u pravcu drugih planeta, tražeći novo sklonište. Poslednji zraci koje je emitovalo ka Zemlji raspršili su se u vazduhu gustom od dima i hladnoće koji su obuzimali čitavu planetu. Ljudi kao i sva druga bića nestali su bez traga. Oni su bili prve žrtve ovog smaka. Još zemlja pamti urlike i beg pred kataklizmom. Negde u daljini još se naziru tragovi njihovog uništenja. Zemlja je progutala svoja čeda.I dalje se uzdižem nad sopstvenim telom, odvajam se sve više- nastavi Zemlja. Dok se ja grčim i uspinjem u svom bolu tragedija se možda i okončala. A bila sam savršena, za sebe i sve one koji su sa mnom živeli. Nudila sam se, iskreno, iz duše. A, kako su mi oni vraćali. Umesto čiste i bogate prirode priklanjali su se veštačkim mašinama, ubijali su sve moje plodove radi lake razonode i tako me polako gubili. Ljudi, prvi utopljenici potonulog broda, volela sam ih a oni  su mi se rugali. Kad se samo setim svih onih iskorišćenih cigareta, ugašenih na mom telu, otrova koje su stvarali kako bi dostigli nedostižno, malo im je bila jedna planeta, hteli su čitav svemir, malo im je mira koji sam im ponudila, mrzeli su jedni druge a ja sam ispaštala. Kožu su mi probadali gvozdenim šiljcima, svojim bezumnim dostignućima za koje su verovali da će izmeniti svet, da će živeti bolje, lepše, potpuno su mi unakazili lice, sve ožiljak do ožiljka. Odrodili su se od mene, ne znam zašto. Postali su kao svoji roboti koje su instruirali da rade za njih kao što su nekada oni radili za prirodu. Kada su je poštovali, dvostruko im je vraćala, a sada ih se plaši. To me boli, patim za svim ubijenim, i zbog ljudskog nemara, uginulim životinjama, za svim biljkama koje su ponosno rasle na mom tlu, sve je to sad pogaženo kao zavet vernosti i ljubavi. Žalim za tom ravnotežom, čujete li me ljudi? Toliko sam vas čuvala i hranila a vi ste me potpuno ignorisali. Kako ste samo mogli? Zar se nikada niste zapitali da li ću izdržati, da li ćete i sami preživeti. Ne, nikako to nisam mogla da izdržim. Lakše bi preživela drugi Veliki prasak nego ijedan ljudski čin. Gledam sebe i poželim da se vratim, da im sve oprostim, da nastavimo da živimo u skladu sa našom divnom prirodom, ali shvatam da nema povratka. Priroda je utihnula. Borila se sa nemani, pala je od ljudske ruke. Telo mi je bilo sve dalje i dalje. Polako sam se gubila u magli sećanja i dugog postojanja. Mene je smrt uzimala pod svoje. Nisam više izdržala. Kosmos me je progutao. Postala sam njegov plen. Da mi je da još jednom zagrlim svoje Zemljane, da im kažem da im sve opraštam, baš sve. Sklopiše se oči, zgasnu sjaj velike Zemlje. Nastade muk.Jutro je bilo vedro. Prvi sunčevi zraci pomaljali su se na horizontu. Sve se polako budilo. Još jedan divan dan na planeti Zemlji. U svojoj postelji od mirisne trave, tamnoplavih mora i mirišljavog cveća ležala je, najlepša od svih dama, njeno veličanstvo Zemlja. Lagano je  otvarala svoje usnule oči. Zaprepašćeno povika: Živa sam! Sve je bilo samo san- izgovorila je u sebi. Nisam umrla, i dalje se okrećem u dalekom kosmosu, i dalje me Sunce greje, ali, zašto sam usnila takav san? Da li je to bila moja budućnost? Kao da se velika kugla pokreće i otkriva mi šta će se sa mnom dogoditi u budućnosti. Želim da verujem da je to bio samo ružan san. Ma da, novi je dan, treba mu se posvetiti svim srcem, a ono je veliko, baš veliko!