Putopisni esej

U  srcu pustinje, kao u beskraju, izmedju neba što bezi u visine i  peska što hrani tle, prostire se  jedna  zemlja. Oblaci, toliko gusti da ni najsmelije ptice ne  pokušavaju dosegnuti  te visine, pešcana prostirka usamljena, nepristupacna, nepredvidiva,  krece se u nedogled. Strah  pomešan sa zadivljenošcu, neprestano išcekivanje novog.

Na  podijumu  velike pustinje citam ispisane reci, vetar je bio maštovit - pomislih. Neverovatnom preciznošcu je nanosio pesak, i kao najfinijim  perom, ispisivao jasne reci, razlicitih jezika,kako bi svaki stranac, bez izuzetka, mogao  razumeti  njegovu poruku. Pogled  mi  se nije odvajao od prizora kojim je bio više nego opcinjen. Iako u prvi  mah  bezlican, prizor  pustinje u sebi  krije svoje cari. Što je više odmicao to je otkrivao nove oblike. Nije pustinja sama,nije napuštena niti gladna  glasova i zivosti. Figure  koje  sam videla  uverile su  me da je  pustinja vrlo mudra i  da zna šta radi. Svako,i najmanje zrno peska putuje do svog  odredišta, ciljano,baš kao i ja. Koliko  sam u pocetku bila nepoverljiva prema pustinji i onim što ona sobom nosi, toliko sam se sad zainteresovala za predstavu koja je pred mojim ocima izvodila. Osmeh mi se izvio na licu  kada  sam  ugledala  tanku, prefinjenu, krivudavu putanju plavicastog Nila. On je  taj koji  ovu zemlju odrzava u zivotu, koji  joj daje snagu i plodnost, koji je brani kad je napadne neka pošast. Bila  sam blizu konacnog odredišta. Pomalo  sam  se rastuzila kada je  došlo vreme za  rastanak sa  tom grandioznom damom koja me je zarobila svojom velicinom, fascinantnom, samo prividnom  hladnocom i prazninom, ustvari svojom toplinom koja greje dušu.

Zvuk gvozdene ptice  i spuštanje na pistu,oznacilo je kraj puta,a ujedno i kraj drucenja sa  pustinjom. Dok  su se  svi  oko mene uzurbano  kretali ja sam se,zasuta svojim mislima,zapitala,da li cu je ikada ponovo videti. Cinilo  mi se da bih  pobegla daleko od svih,i vratila se  tamo gore,da je gledam i da joj se divim. Ali,za tako nešto vec je bilo kasno.Našla sam se u novom gradu,onom o kome sam cula toliko toga,cije me  samo ime nagonilo  na  pomisao o nedodirljivosti. Al-Qahirah ili Kairo je prestonica  majke svih  zemalja,Egipta. Zovu  ga i draguljem orijenta,gradom hiljadu minareta,mada ih u stvarnosti ima i više. Moj prvi susret sa ovim velelepnim gradom bio je obavijen  smenom nocne tame i meseceve svetlosti koja me je  obasjavala citavim putem.Na momente  sam se osecala kao da sanjam,nisam verovala da ce se moja maštanja konacno ostvariti,da ce sve ono što sam nekada zelela da  vidim,jednog dana postati  stvarnost.Osecala sam da mi podarena cula nisu dovoljna kako  bih sve dozivela na pravi nacin,moj pogled je prosto jurio ne bi li ispratio svaki pokret,svaku i najmanju stvar koja mu se našla pri ruci.Nabujale emocije,egzoticni prizori,razlicitost  na sve strane.Pomislila sam kako je ovde noc atrakcija,potpuno drugacije  osmišljena nego u mojoj zemlji.Ovde noc ima novo znacenje.Ulice su široke,prepune ljudi koji,svako svojom poslom, nekuda idu,boreci se za malo prostora,mileci po kolovozu,izmedju  brojnih automobila.Sve vri, prodavci ocekuju nove kupce,nasmejani jer ovde se za drugi vid  ponašanja i ne zna.Dok sam  prelazila dugacak most  preko plavog Nila koji je vodio do jedinog prezivelog svetskog cuda,piramida,neprestano sam razmišljala o  tome kako je  ovo zaista ogroman grad, metropola, ali na neki specifican,nacin,kao takvog sam ga  dozivela i prihvatila.Noc je bila tiha,misticna,prosto me je svojom neznošcu uspavala.Negde usred noci probudio  me je  mujezin.Cini mi se kao da je bio negde pored  mene i kao da je meni govorio.Njegov melodican glas  ucinio je da prisvojim njegove reci,koje nisam u potpunosti razumela,ali sam ih duboko u sebi osetila,ili je to mozda bio samo san?Kako  bilo,moje prvo jutro u gradu sa nadaleko cuvenom tradicijon,docekala sam sa  velikim nestrpljenjem.Toga dana trebalo je da se  popnem na krov sveta,ali  ne onaj koji alpinistima predstavlja izazov  i  podize adrenalin,vec  da se uzdignem do neba, do vecnog zivota.To malo  uzvišenje nazvano plato Gize za  mene je bilo isto kao Mont  Everest,to je bio  moj izazov,moja  davnašnja zelja.Kada  sam ih ugledala u daljini osetila sam svu njihovu moc ali to je bio samo delic  velicanstvenosti ovih gradjevina koje ozivljavaju duh  staroegipatske istorije,u kojima je olizena suština njihove filozofije zivljenja.Dok  se nisam našla pred njima,cinilo mi se kao da stojim u nekom od svetskih muzeja i posmatram sliku  nekog sta-rog  majstora koji je svojom veštom  rukom oziveo ove divove od kamena.Delovale su  mi nestvarno,a opet tako blisko,kao da sam ovde vec jednom bila.Došao je i trenitak suocavanja.Uzbrdica  koja je vodila do pla-toa na kome su ponosno više miliona godina,stajale staroegipatske grobnice bile je  veoma uska.I dok  sam ja pokušavala da se razbudim iz sna koji me je još uvek obuzimao,predamnom su bljesnule ogromne kamene ploce.Pogled mi se izvijao sve više i više, do samog vrha.To je trenutak kada sam ugledala najvecu piramidu  nazvanu po  vladaru  Khufu  ili Keopsu,zatim  je usledila  druga po  velicini  nazvana po njegovom sinu Khafre  ili Kefrenu i treca nazvana  po njegovom  sinu Menkaure ili  Mikerinu.Vecita  misterija  ce pratiti  ove kolosalne,cudnovate gromade,za ciju gradnju niko do  dana današnjeg  nije  mogao da pronadje nikakvo  logicko objašnjenje.Unutrašnjost je bila namenjena  odlaganju tela iskljucivo  vladra Starog Egipta.Kako bi dostigli carstvo boga sunca Amun Ra,vladari su se sahranjivali na mestima koja su bila bliska bogu,ciji je  vrh doticao i samo nebesko kraljevstvo,tako  su postizali jedini cilj, vecni zivot.A, kako bi u taj  vecni  zivot otišli  sacuvani,nepropadljivi,u svoj svojoj zemaljskoj lepoti,njihova tela su obavijana platnom po vrlo strogo utvrdjenom obredu.Samo nekolicina  ljudi iz vladareve licne svite znala je gde se njegovo telo nalazi.Razlog  tome je blago sa kojim je svaki vladar bio sahranjivan. A da je to zaista bilo tako,govori otkriveni  grob mladog  faraona koji  se zvao Tut–ankh-amun ili Tutankamon, koji iako mozda  najpoznatiji,ne bi ne bio vredan pomena,jer za svoga kratkog ivota ništa i  nije mogao znacajnije postici, da njegova grobnica  nije bila prepuna zlata,nakita i raznoraznih predmeta od velike vrednosti.

            I  dalje mi je pogled bio uperen ka vrhu,bila sam opcinjena pricom o vecnom zivotu i njegovim simbolom,piramidama.Tragom faraona,njihovog raskošnog zivota,njihovih obicaja,a sve pod  budnim  okom boga sunca,moglo se doci i do samog izvora  covecanstva.Tim tragom sam pošla  i ja,ali u svojim mislima, zeleci da ozivim to doba,da pokrenem lavinu tih prastarih vremena,da se nadjem na mestu velikih hramova u  kojima se odlucivalo o subini drzave,nacije,u kome je  ziveo i stvarao faraon,kralj Starog Egipta.

            Tako zamišljena,zarobljena u faraonskom kraljevstvu,opcinjena  umetnošcu starog naroda, nisam ni  primetila prodavca  koji je svojom upornom pricom pokušao da mi proda suvenir.Toliko sam bila zanesena mestom  na kome se nalazim,ohrabrivajuci  sebe da je baš to mesto svojim omanjim stopalom  dotakla i prelepa kraljica Nefertiti,ideal zenske lepote,cije samo ime znaci prelepa zena je došla,da nisam ni osetila da povlacim novcanik iz svoje torbe i placam suvenire koje mi je predusretljivi covek dao,i ne samo to,nego se  našao i na jednoj od fotografija koju sam kao uspomenu ponele sa ovog vecnog mesta.

Delovalo mi je kao da je prošao samo trenutak a ja  sam se vec  našla,na novom,gotovo carobnom mestu.Hrana za oci i dušu,umetnost u svojoj iskonskoj odori,stari svet,ozivljen i spreman da me  povede u svoje odaje.Kairski muzej,mesto na  kome se susreću antika i moderne tekovine savremenog doba.Bila sam sigurna da  se nalazim u lavirintu iz koga nema izlaska.Na svakom  koraku  razni predmeti, ukrasi, nakit,figure,statue,kud god da se krene nailazi se na nove, još neistrazene, hodnike staroegipatske civilizacije. Dugo sam hodala,razgledala,iako fotografisanje  nije bilo dozvoljeno ja sam sve te slike ponela u  svom  srcu a kojim se,evo sada sluzi i moja inspiracija.Zadivila  me je prica o jednoj statui koja je prikazivala jednog faraonovog slugu,njegovu zenu i dvoje dece.Po  svemu neobicna, nosila je veoma vaznu i ubedljivu poruku.

Naime,faraona niko nije smeo dotaci,on  je bio uzvišeno bice,obicni  smrtni ljudi nisu mu  smeli prici toliko  blizu, osim jednog stvorenja.To je bio jedan patuljak koji se  nije  smatrao ljudskim biem i  samim tim zasluio veliku cast  da pomaze vladaru pri oblacenju i tom  prilikom dotakne  njegovu,bozanski sacinjenu kozu.zena blagog  osmeha,koja je sedela pored njega bila je ocigledno veca i krupnija od njega.Ona nije bila iz roda malih bica ali je odavala izgled srecne i zadovoljne zene.Patuljak  je bio  blizak vladaru i bez obzira na  svoj izgled i fizicki nedostatak on je sasvim uspešno radio svoj posao i izdrzavao svoju porodicu.Dakle,ne treba suditi  po izgledu i na prvi pogled, vec po delima.Mudrost Starih  Egipcana izvirala je na svakom koraku, ovo je bio  samo jedan od primera,onaj  koji je zaokupirao  moju paznju.Takodje,bilo je i zanimljivo videtii jednog od vladara Donjeg Egpita koji je ponosno sedeo na svom tronu,ono što je kod  ove statue bilo neobicno jesu izuzetno velike noge u odnosu na malo telo faraona. Majstor ove skulpture zeleo  je prikazati vladara koji cvrsto stoji na svojim nogama,koji je svojoj drzavi obezbedjivao stabilnost a narodu blagostanje.Kada sam prošla pored nekoliko kolosalnih statua,zastao mi je dah.Osetila sam kao da ce svakog trena oziveti  i pokrenuti  svoja,u kamenu zarobljena,tela.Skoro sve kolosalne statue prikazivale  su vladarski par, zena je uvek bila tik uz svog muza,faraona.Ona je bila ravnopravna ucesnica svih njegovih odluka,delilac pravde,oslonac u  teškim trenucima  po njegov narod  i zemlju.Kroz  glavu mi je  prošla misao o tome kako li ovde izgleda noc,kada svi posetioci odu,kada se ugase sva svetla i stari svet prepusti snevanju.Da li se faraoni bude,skidaju svoje maske,pokrecu poklopce svojih sarkofaga i pocinju svoj staroegipatski pir. Da li  se njihove zene oblace u  najlepše haljine, ispod  vitrina  pronalazeci  svaka svoj deo nakita,ukrašavajuci svoje ruke i telo,da li se svi,tako  zajedno,okupljeni poklanjaju bogu Ra, zahvaljujuci mu  na podarenoj  im vecnosti.To,nazalost,nikada  necu saznati.Neka to  ostane tajna,ne bi to bila  jedina,koju Stari Egipat skriva.

            Vrelina koja me je sacekala po izlasku iz muzeja vratila me je u stvarnost.Kao da sam prošla kroz  vreme,vrata muzeja nisu bila samo tu da  me sprovedu napolje,vec da me prenesu iz jednog doba u drugo, iz  jednog sveta u  drugi.Oko mene su  se mešali glasovi,prodavaca,raznih  turista, arheologa, sadašnjih ili buducih egiptologa, zanesenjaka,koji  su ovamo došli sa ciljem da otkriju nešto što niko pre njih  nije ili da ono što su u knjigama procitali ili o cemu su slušali razne price,na licu mesta i vide.Bilo je zanimljivo  posmatrati koliko prošlost privlaci,kao da  svojim oštrim kandzama hvata svoje zrtve,nemilosrdno ih grabi i  ne pušta.

            Moje  poslednje odredište ove velike zemlje,prepune izazova, bilo je  najcistije od svih,Crveno more.Sama pomisao da cu  dotaci  njegovu površinu,da ce  me dodirnuti  ista ona  voda  koja se pred Mojsijevom naredbom raspolutila na dva dela kako bi preko njega preveo svoj narod,ucinila je da put do  njegovih obala docekam sa velikim  nestrpljenjem.Još od kada sam  prvi put procitala  starozavetnu pricu o Mojsiju i njegovom begu izmedju visokih talasa Crvenog mora,obuzimala me je neodoljiva zelja da ga osetim,da me njegov  esprekorno cist, modro -plavi prekrivac pokrije i uspava.More  koje,kao i citava  ova  zemlja,  krije mnoge tajne, cuvajuci ih strogo i savesno,ima svoju pricu.Njegova  istorija je duga,a zašto se zove crveno, to mogu samo da izmaštam.More  koje je sopstvenu vojsku progutalo, u dubinama krijuci njihove ostatke,

obojeno je njihovom krvlju.Ta krv,ta crvena boja,ocistila ga je svih grehova i procistila  njegovu dušu. Zato je ono tako bistro,mirno i spokojno zivi vec milionima godina.Na njemu se moze spavati,kao na krevetu od hiljadu ruzinih latica, uz njegove lagane dodire koji zavode.

            Tako spuštena na  njegove grudi, pod sjajem  sunca poslatim od  velikog Ra, mešala su mi se  osecanja, slike, boje i mirisi.Kao u magnovenju,cas sam se nalazila  na vrhu  kamene  grobnice,cas na njenom dnu, cas u srcu pustinje cas na  talasima mora koje prica pricu o faraonima,cas me je u svoja krila primila velika  Sfinga  cije mi lice i pogled nikada  nece izbledeti  iz secanja.I u trenucima  najveceg straha necu se  bojati jer znam da je ona tu negde oko  mene,da ponosno stoji i da me cuva,baš kao  što to cini vec milionima godina kada je postavljena da bude cuvar velikih,besmrtnih piramida.

            Noc,zvuk  gvozdene ptice,i ponovo  na starom mestu, daleko od vecne zemlje, farona,Sginge i mocnih piramida.Ovo je samo prva stranica u mom dnevniku,samo tren prozivljen u zemlji koja prati  tragove prošlosti a sve pod mocnom palicom boga sunca,strogo cuvanom od velike sfinge,u senci piramida.