Znate li za onaj osecaj duboke ispunjenosti i oduševljenja,za  onaj  tren  kada se smeh i  suze pretvaraju u  jednu nit koja vam veze srce i ne pušta ga dugo posle tog trenutka?A da li ste ikada osetili  kako vam dlanovi rumene dok  pokušavate da nadja-cate ekstaticnu  masu,a ustvari se samo stapate u istu  praveci gromoglasan aplauz? Ovaj osecaj je vrlo redak i malo je onih koji ga mogu probuditi.To je jedinstveno osecanje koga mi pamcenje skriva negde u dubini duše,to je neka inspirativna  snaga koja je  lebdela u  mojoj blizini a  koja i  sada iz mene isijava  dok ovo  pišem.Teško  da je iko  mogao to uciniti pre njega.Taj mag,to  cudesno bice  još cudesnijeg  sveta zove se glumac,heroj pozornice,Nebojša Dugalic.

Andjeoskim licem,bistrinom svoga pogleda i iskrenošcu svoga srca na krilima  velike pozornice  doleteo je,i u  tom  casu  zarobio moju paznju. Drznjem duhovnika,nevinošcu  deteta,mudrošcu filozofa,stao je na drevno mesto,i uz  pristanak  Talije poudio svoj dar.Tim hramom veština  hodao je gotovo kao da je sa njim srastao, kao da se u njemu ujutru budi a nocu odlazi na pocinak,necujno,samo njemu znano.

Za  njega 'zivot je san',cas je  gospodar a cas sluga, cas ga  dvore a  as  gaze,kao kameleon on se prerušava spreman da bude ono što mora,ne gubeci, pritom,ocaravajuci osmeh koji pleni.On je knez ruski,plod velikog uma,razboljenog Dostojevskog. Za neke 'idiot',bolešljivi sanjar,zaljubljeni aristokrata,a za  mene covek  stvarnosti, nesrecnog usuda i neshvacene misli.On  place,kleci na  kolenima,on umire,on se ponovo raca  i sve to pred mojim ocima i ocima onih  kojima je ucinio tu cast da budu svedoci njegove  igre.Znao je  on  sakriti se, ako  vešto,ali ni pod maskom  koju  skrojiše  neke vredne  ruke nije mogao izbeci moj  cvrst pogled,jer te  plave oci se ne  zaboravljaju. I  dok  se samo moj smeh  prolamao velikim teatrom,i dalje je za mnoge  bio neotkriven.I dok  se  cuo zamor, neverica, zapitkivanje ko  se krije  iza  vela jednog   Šekspirovog  komedijaša,ja sam uspela još jednom sebi da priznam 'Zadivljena sam!' i to  mi je bilo dovoljno.I dan danas pri samoj  pomisli na taj prizor na licu mi se izvije  osmeh a pro-šlo je toliko vremena.

Hodao je on i Andricevim  neprohodnim tunelima mracnih vremena,otkrivao je smisao njegovih genijalnih recenica uzdizuci ih na nivo univerzalnosti,istorijske realnosti ali i vecosti.Kroz  njegovo bice  prelamali su se andricevski arhetipovi koje je otelotvoravao i udisao im zvot.Stajao  je na  pragu  proklete  avlije koja guta sve duše koje makar i zavire u nju,nemilosrdno je  ganjao vernike,nevernike,najsvirepije ubice,uboge i neuke,starce i mlade.Nadgledao ih je ocima u kojima se krije zlo covecanstva.Kao u starom pozorištu senki, on je taj koji povlaci konce a proste duše su samo marionete koje on pokrece  svojim surovim prstima.On je  majstor igre  koji nam docarava tragediju ovozemaljskoga zivota.

On  poput Šeherezade koja prica svoju pricu u  zamenu za  spasenje,govori  o misteriji zlatnog runa,on je pesnik pozornice,sveucitelj naroda.On,  poput  vajara  koji svojim  veštim prstima  pravi figure od komada gline,sa puno ljubavi i strpljenja gradi svaki  lik,do  najsitnijih detalja  prodire do suštine i razotkriva je.Lakoca  kojom se on nama  obraca  samo je  površinska, samo  prozirna  tkanina pod kojom lez sati i dani,skriveni  trenuci  kojih se samo on seca a koji cine njegov tajni svet.Pojavom svojom pleni,glasom daruje mir,procišcuje  i osvaja.Ali,opet,tako skromno deluje njegovo bice daleko od  pozornice,daleko od ljudi, kostima,teških zavesa,kao  da mu s e gubi  svaki trag dok mu senka negde zamišljeno luta.

Njega,cini se,ne  oduševljava pozorište  kao mesto  gde  se  stize slava, mesto gde se  covek uzdize do neverovatnih visina a ciji glas  putuje i  širi se tako brzo i tako efektno.On, nasuprot,ekcentricnosti  i narcisoidnosti kojima su mnogi glumci skloni,istice  neku  drugu  dimenziju ove  bozanske veštine.On  uvodi potpuno novu estetiku i pristup koji odmah pada u oci.Mene  je upravo fascinirala ta njegova originalnost i samosvojnost,poput leptira vec oformljenih, krila on stoji nasuprot onih koji to tek treba da  postanu,ciji  ciklicni  put  tek  treba da  pocne.Ako se nekom i ucini  da stvaralacki opus  ovog heroja  scene nije velik,to je onda zato što nisu svesni koliko on sebe ulaze u svaki svoj  umetnicki rad.Dugotrajnost njegovih  ostvarenja  potpuno je fascinantna.On  svaku svoju  pozorišnu igru  zapocinje kao  da mu je prvi put, bez preterivanja ,za glumce  cestih,improvizacija, a najlepše od svega je što  on uvek  nudi nešto više,uvek neki  novi  dozivljaj .Bilo da se sa  dubokom empatijom i mimetickom snagom obraca iz ugla nekog  klasicnog  ili pak modernog junaka,on  se savršeno uklapa u okvire i jednog i  drugog.Sa velikim  oduševljenjem  ga publika prihvata i  kao coveka  koji  ima 'govornu manu',zavodnik bez premca koji skriva svoj pravi  identitet zarad nekih viših ciljeva ili  kao  mladog novinara  zute štampe  koga obuzima  dokolica,ravnodušnost i prihvatanje usuda,tako tipicnih za naše vreme i koji se  uklapa u  srpsku  tragikomicnu sliku.Sve su ovo njegova lica .Sa svakim od njih se susreo,i na prvi pogled ih zavoleo.

Kako je vreme prolazilo ovaj heroj pozornice se polako povlacio iza plišanih zavesa,sve redje stupao na 'daske koje zvot znace' a sve  više skrivao  strast prema pozorištu  koje je nekim novim  pristupom  polako osvajalo  ovaj prostor.Predstave  svedene na   kratku formu,više komercijalnog  nego umetnickog  karaktera  sve više gube poverenje,ne  samo magova  pozorišne umetnosti  kao što je on,nego i  brojne  publike kojoj i ja pripadam.

Moram priznati da  me je to  razalostilo u  tolikoj meri da su se i moji pohodi ka tom hramu  umetnosti i prosvecenja proredili i  da mu se  ne  radujem  kao pre. Ali,to naravno ne znaci da se on u  potpunosti povukao,da  se  odrekao onoga što mu dušu leci,to je samo tren,izmedju dana i  noci,  svetlosti i  tame, smeha i placa,kada se on odmara i posvecuje svom unutarnjem bicu.Mozda je to onaj tren kada se prikuplja neka nova energija koja ce zablistati na nekoj od brojnih scena ne kojima  ce nastaviti svoju davnozapocetu igru.Za ono  vreme koje je uskraceno  ljubiteljima njegove pojave i umeca,on se marljivo radeci,posvecivao mladim naslednicima.Kako je  samo nesebicna njegova duša ! Odlucan  da svoj dar podeli sa  drugima u dobu  kada im je to najpotrebnije,da ih poduci i prosledi  knjigu znanja i  velike veštine  kojom se on tako uspešno sluzio.Ako u tome uspe,ako im prenese bar delic onoga što  u sebi cuva,bice više nego dovoljno,ispunice  svoj zavet.Ja  mu na tom putu zelim i više od onoga što je postigao na pozornici ,kako bi to veliki  F.M. Dostojevski  rekao ''Stvarnost se ne iscrpljuje postojeim,najveci deo stvarnosti postoji u obliku tajne...''