Lope de Vega / Federico Garsía Lorca, prevod sa španskog- Ana Stjelja

Lope de Vega

Lope de Vega (1567-1635) rodjen je u Madridu, cuveni španski barokni dramski pisac i pesnik. Vrlo darovit, od samog detinjstva smatran genijem, ovaj pisac Zlatnog veka napisao je, ukupno 1800 komedija, oko 500 religioznih drama, pastoralni roman, misticne i burleskne pesme. Bio je reformator pozorišta ali i pesnik koji je teme za svoju poeziju crpeo iz Biblije. Po njegovoj smrti mnogi pesnici su mu spevali elegije. Lope de Vega ima i svoju statuu u Madridu.

Bozicne pesme 1

Radja se svetlost zore

i noc gazi,

a osmeh nebeske odore

proglašava da mir dolazi;

vreme staje uz budnost samu

iz patnji naših

istržuci nocnu damu.

Da bi nebeska dama mogla biti

devojcica ova sveta, ustat' mora

i svetlost njena, Zora.

Ona peva, ona place,

biseri božanski

iz patnji naših što bole sve jace

istrzuci nocnu damu.

Ta svetlost cista

poreklo od Sunca vodi

koliko joj može dati da blista

i da joj lepotu rodi.

Uverena zora

da dolazak je blizu, tu

iz naših muka i mora

istržuci nocnu damu.

Federiko Garsija Lorka

Federiko Garsija Lorka (1898-1936) rodjen je u malom mestu Fuente Vakeros u Granadi. Sa 20 godina objavio je svoju prvu zbirku proze ''Zapažanja i pejzaži''. Godinu dana kasnije upisao se na Filozofski fakultet u Madridu gde se upoznao sa vodecim španskim umetnicima toga doba medju kojima su bili Luis Bunjuel i Salvador Dali. Ubrzo je poceo da piše i dramske komade koji su bili postavljeni u jednom manjem španskom teatru. Zatim su usledile njegove cuvene zbirke '' Pesme '' i ''Ciganske balade''. Danas, Lorka je simbol Španije, simbol španske književnosti a pre svega poezije. Lorka je zaslužno dobio svoju statuu postavljenu na madridskom trgu Sv. Ana. Lorka je ubijen ali njegovo delo ostaje, življe i svetlije no ikad. Njegove drame, proza i pesme samo su opipljivi dokaz jedne liènosti koja je svojom idejom i pogledom na umetnost zadužila ovaj svet. Ono što je još bogatije a što nam je Lorka ostavio u zavet vidljivo je samo medju koricama njegovih izvandrednih dela.

Vece

Kišno vece

u umornom sivilu

nastavlja da tece.

Slomljeno drvece.

Moja soba, usamljena.

I stare slike

i nepocepana knjiga...

Nadolazi tuga kroz nameštaj

i dušu.

Možda Priroda za mene nema

grudi od stakla.

I boli me srž srca moga

i duše moje ,

i kada govorim

moje reci u vazduhu ostaju

poput plovke nad vodom.

Samo za tvoje oci

ja patimzbog ovog zla

zbog tuge od lani

i onih koje ce doci.

A kišno vece,

u svom sivilu,

nastavlja da tece.