Moira
Moira
Iz zbirke poezije ''MOIRA''
NOĆ
Noć, tako tajanstvena,
kao žena kad joj se ljubav nudi,
prelepa je njena sena,
njena kosa, njene grudi.
Svaki šum nemir mi stvara,
budim se sa strahom nemim
i osećam
kako noć sa mnom razgovara.
Njene oči mene prate
svaki uzdah one čuju
kao da žele da prekrate
sna mog teškog, snažnu oluju.
Moje misli san mi kroje
vezu niti mojih htenja
teške misli njih se boje
jer su deo snoviđenja.
Noć, tako tiha, tako čista,
dodirom svojim u moj san kroči
sve do same zore ona sa mnom osta
dok ne sklopim svoje snene oči.
Putem ovim hodim bez traga
rajske anđele ja u stopu pratim,
najveći dar mog duha je snaga
jer kad s njega skrenem mogu da se vratim.
Gledam gore i vidim sunce zlatno
od tog snažnog bića strepim
nebo je vedro, prekriveno belo platno
ukrašeno božanskim nitima lepim.
Vodi me pesma rajskog nežnog glasa
prati me kolo srećnih devojaka
očiju sjajnih i vitkoga stasa,
kose pune plavih uvojaka.
Moje pesme one pišu
svoje mandoline za njih prave
u blaženom ritmu one dišu
željne snažnog bića, božije slave.
Kad bi posudile mi glas mudrog starca
da izrazim sve svoje slutnje i boli
ja bih tada poput svakog znalca
pokazala svima kako da se voli.
Tajnu jednu satkanu od snova
najlepšim zvezdama okićenu
sačuvaću od zlih reči, izazova,
a bogatu srcem, u grudima pozlaćenu
ONA
Snagom svojom i sjajem svoga oka
Ona na dlanu pruža svoje srce
bojom svoga cveta, slašću svoga soka
mati joj je nebo, otac joj je Sunce.
Belinom svoga tela, kožom tako mekom
Ona stvara zavist, ruši snove
a ponekad se čini tako dalekom
da je ljudi brzo zaborave.
Kad bi njena duša nestala
kad bi joj se glas izgubio brzinom zvuka
rajski anđeo tad bi Ona postala
krila zlatnih i zlatne kose do struka.
Put bi joj osveteljavale zvezde, bliske njenoj mati
videla bi bogate dvore carske
ali tad bi Ona počela da pati
jer beše bledog lica, bez maski.
Sunce tvrdi da Ona je vila
isuviše nežna za ovaj prosti svet
ostala je sama, spustila je krila
i završila tako svoj prvi rajski let.
