Moira

medonosni sok sa izvora svoje snage,

plašim se, mada plašljiva nikad nisam bila,

da ce me odvojiti od stvari koje su mi bile drage.

Znam, postoji neko vredniji od mene,

njemu svi ljudski putevi vode,

on je stalan kao neke stene,

koje sve zemaljske zapljuskuju vode.

On je taj koji odredjuje san,

kome su sve tajne sveta otkrivene,

volela bih kada bi raširio svoj dlan,

i na njegovoj površini ugledao mene.

Svetlost tad bi jaka poput gvozdenoga maca,

prodrla u svest moju i sacekala noc,

i ja bih osetila da ona ka meni koraca,

i da mi je u srce usadila moc.

Negde u tišini mracnog kutka,

moja bi duša osetila slast,

i moje bi se sve sumnje poput belutka

otkotrljale, negde daleko, gde ja nemam vlast.

           PECINA

Zlo spava u pecini tame

prekriveno crnim plaštom od tila

i njegovo lice lukave dame

jedne tihe noci kao da sam snila.

Strah je otvorio vrata meni

i uveo me necujno u odaje svoje

tad se moje bice uplašilo seni

koje su htele od jave da me odvoje.

Oko mene svud stajalo je more

mrtvo,bez ijednog talasa

i sve su njegove plave zatvorile pore

i plava ptica ostala je tad bez svoga glasa.

Nebo je bilo modro,ostalo je sasvim samo

dodirom svojim stvaralo je teške zvuke

i negde u dubini pecine osvojene tamom

završavale su njegove, plišom mekim, prekrivene ruke.

Pozelela sam samo da se ovaj san zameni javom

i da se pecina tamna zatvori gvozdenim kljucem

i da se moje oci uplašene onom stravom

odmore, dok ja laku odezdu od bele zore ne obucem.

                   LUTANJE

           Osvajam turobni svet,

           prepuštam dokolici da me vodi

           dok misli lutaju sasvim daleko

           dah hladne noci meni godi.

           Ja ne znam gde ce noc da me odvede

           ne poznajem put,ja samo osecam taj pištavi zvuk stare krede,

           što po zidu ostavlja trag,

           O Cemu li piše? Da li zna tajnu mog puta kroz noc?

           mozda je napisan obican stih,

           ne znam šta je slabost,ali poznajem moc,

          njeno prisustvo me cini jednom od njih.

         Cemu kraj kad je pocetak ostao negde zarobljen,

          ne mogu da dosegnem ni pola njegovog puta

          ja sam kao stari narod, jadan, porobljen,

          što u svojoj tamnici bezizlazno luta.

          I ne znam gde je ostao strah

          ali izgleda mi nocas ne treba

          noc me jednim potezom pretvara u prah

          i svojim me rukama podize do neba

          Zasad cu ostati tu.

          Nemoj nikom reci gde sam!

          jednom ceš me posetiti u nekom snu,

          i tad ce ti noc pokazati put.

.