Zanimanje to je pravo
za ulizice ovog sveta
ni reči više, prazna glavo
gospodaru buka smeta!

Oko vrata vrpca gruba
staze se tvoje znaju,
da te vežu oko stuba
dok se Oni zabavljaju.

Kako je to samo tužno,
biti sluga vlasti gadne,
džep zašiven, lice ružno
dok rastu boli duše jadne.

Sluga služi, sluga dvori,
sluga ćuti, sluga prati,
kako ga samo takvog stvori,
Bože, da mi je samo znati!

Slugo, ti si prava beda,
za šaku para bićeš sve
srce ti k'o santa leda,
nemaš život, niti sne.

Kolena ti poderana, blediš,
čim korakneš, gubi ti se trag,
nisi niko i ništa ne vrediš
ni najmilijem nisi drag.

Pokornost je zlata vredna,
poltroni su sad na ceni,
k'o nekad devojka čedna
nasuprot bludnoj ženi.

Ponos zbaci, masku stavi,
da svi vide da si rob
sad se samo sluga slavi,
ta prokleta ljudska kob!

Zavladala je svetom kuga
počuj ovo svete grešni,
na mestu kralja sad je sluga
poslušnik, pajac smešni!

Postoji nešto, neko sasvim opčinjavajuće osećanje kada se pogledaju pozorišne maske. One otelotvoruju, od čovekovog postanka prisutnu, dualističku prirodu. Ali, da li se iko ikada zapitao ko su ta dva lika? Svi znamo šta one predstavljaju, svako u svom pamćenju čuva jedno nasmejano i jedno plačno-tužno lice, ali ko njih predstavlja, ko tako otvoreno, tako iskreno izražava svoje najdublje emocije, ko nam se zadovoljno smeši a ko plačući tuguje? Odgovor je:glumac! To je magično ime jer je glumac tvorac magije a njegov svet, to je pozorište, mesto gde magija i nastaje. Glumac je istovremeno i uzvišeno biće, biće sposobno za transformacije, ono koje teži, ne savršenstvu, već zbilji, kako života, tako i čoveka pokušavajući da ih prikaže onakvim kako oni zapravo jesu. Glumac ima moć da pomogne drugome, da ga poduči, da mu ukaže na mane, da ga pohvali, nasmeje i rasplače. On je snažan instrument u borbi protiv neznanja. Prvo spoznaje sebe a zatim i svet u kome živi, društvo koje ga okružuje i koje ima potrebu da oponaša. Njegov položaj je oduvek bio vrlo privlačan jer kad god to poželi on može postati neko drugi, uz malo šminke, inventivnog kostima i od vuka može postati jagnje. Biti glumac to je čast. Svako bi dao sve svoje bogatstvo za samo jedan trenutak gromkog aplauza, privlačnih ovacija i slave koja godi. Ali, takođe, biti glumac znači nositi odgovornost. Glumac je kao kapetan broda koji u svojim rukama drži kormilo, poklekne li, napravi li najmanju grešku, brod će potoniti i sve odvesti u propast. Glumac takođe poseduje ogromnu vlast, a da toga možda i nije uvek svestan. On je čuvar tuđih uzdaha, najintimnijih osećanja, najtananijih niti ljudskog bića, on ih oblikuje kao vajar što svojim prstima oblikuje komad gline, može od njih napraviti šta god poželi ali na umu uvek mora imati ljudsku dušu jer ona je sveto mesto, ona se ne sme povrediti. On je jedno veliko dete, voli igru, voli da zabavlja, da se poigrava budeći svoju maštu i proživljavajući svoju slobodu, koju tako nesebično deli sa drugima. Kao i svako dete voli da bude nagrađen, zna čak i da se naljuti kada ta nagrada izostane, ne voli mnogo da ga kude a kada to čine on se nakratko naduri ali ga to brzo prođe i nastavlja da sa radošću čini ono što najviše voli. Ono što o njemu tvrde to je da je veliki boem. Ta tvrdnja ne mora da se dokazuje jer ko od njega zna više stihova ljubavnih pesama, pokliča, oštrih, ili pak, potresnih monologa, ko se najčešće raspeva dok se u nekoj staroj, oronuloj kafani sa, ne tako velikim renomeom, ali velikim srcem, okupe samo odobrani, kojima umetnost ne predstavlja samo reč, već i način života. Ko najviše uživa kad ugleda prazno dno flaše nekog domaćeg vina, kad začuje zvuk praska staklene čaše, čije se oči zacakle kad ugledaju lepu ženu kojoj bi dali sve, za koju bi naučili sve stihove sveta kad bi to ona od njih zatražila. Kako je samo plemenito biti glumac, on sebe daje do kraja, bez rezerve, kako je samo požrtvovan, kako se bori, i kad zaluta i kad je na pravom putu ni na pameti mu nije da odustane, uvek ide dalje, dalje..
Ali za glumca nije sve oduvek bilo pesma. Pamti istorija njegov rat, sevanje njegovog mača skovanog od znanja i reči, pamte stranice knjiga boj u kome se sukobiše glumac i dvorska budala, glumac i poltron, glumac i šarlatan, glumac i surova vladavina zaludnog neprosvećenog čoveka. Trebalo se izboriti za status umetnika, osloboditi okova koji guše njegovu maštu i steći slavno ime, a za to su bili potrebni vekovi, mukotrpni jednolični dani koji ne obećavaju mnogo, gladovanja, progoni, poruge,a sve to zbog ljudi koji su se plašili i sopstvene senke, zbog onih koji su zatvarali oči ne mogavši da pogledaju šta se oko njih dešava, zbog straha od suočavanja. Njegova zvezda je ipak zasijala, budila se polako, iako se odavno nazirala, nešto je dugo sprečavalo da se rodi. Ona obitava u glumcu, iz njega zablešti i u njemu se gasi, ona ga pokreće na velika pregnuća, ona se sa njim raduje, ona ga hrabri i uzdiže. Dar sa kojim se glumac rađa je ponikao sa božanskog izvora, strast koja u njemu plamti boginje su zapalile, on mu je dat zarad vrhunskog pročišćenja, da drugoga vodi kroz katarzične tunele sve dok ne ugleda svetlost, sve dok ne ugleda samoga sebe.
A kako magija počinje? Kada iz polutame izađe na svetlost koja ne samo da obasjava već i prosvećuje, glumac se menja, jedan deo njegove ličnosti utihne a drugi oživljava. Tada započinje zanosni ples u kome muzika i igra, reč i pokret, smeh i suze, ljubav i gnev postaju kao ljubavnici koje zavodi mladalačka žudnja.
I baš u tom zanosu nastupa on, kralj scene, sluga umetnosti. Niže reči, poput bisera tek izvađenih iz školjki nekih dubokih mora, on ih samo pušta da onako sjajne i raskošne lepršaju ispunjavajući čitavu scenu, njegovo kraljevstvo.Ima nečeg snažnog u tom telu koje se grči, ispravlja, pada i podiže, i sve tako kao u nekom začaranom krugu iz koga nema izlaza, ili bar on ne želi da ga pronađe. U njegovom srcu prava buktinja, kao ona što pokreće lavu neugašenih vulkana,prava vatra gori na tom licu,na tim usnama.A onda nastane tajac,mir, kao da se otvaraju nebesa, kao da se plovi vrtovima raja, on dostiže ekstazu, telo drhti, ruke se sklapaju, nadiru osećanja, nadire smeh, liju se suze kao da je sve stvarno, kao da se dešava svakom od nas. Tog, gotovo magičnog trenutka, glumac se povlači, pred njega se spušta teška plišana zavesa, kao da se završava čitavo jedno poglavlje života, kao da je plod sazreo pa se naslađuje njegovim ukusom, ukusom pobede života nad smrti. Ljude, sa kojim je do maločas delio svoj megdan, ostavlja, prepuštajući ih njihovoj svakodnevnici, želeći samo jedno, da ga ne zaborave.
Dok stojim,gotovo hipnotično posmatrajući dva lika pozorišnog sveta, ne mogu a da ne postavim sebi pitanje,ko je od njih pravo lice,i da li je sreća stvarnija od tuge,i kom liku više da verujem? Pomislim ja i na one tužne glumce, to su oni kojima je sudbina da druge uveseljavaju, kao klovnovi, najtužnija stvorenja na svetu, a kojima je, gle apsurda,dato da ''glume'' srećnike sa širokim osmehom dok im duša duboko jeca. Zamišljam kako u dugim hladnim noćima besciljno tumaraju hodnicima sopstvenog sveta, razumljivog samo njima i nikom više. Ali, ne brinem se jer znam da je to njihov usud, njihova plemenita misija koju izvršavaju bez obzira na sve.
Na kraju, ostaje mi samo da se zahvalim ''glumcu'' što je ovaj svet učinio bogatijim, ispunio ga iskustvom od neprocenjivog značaja za ceo ljudski rod. Mogu samo da mu pozavidim, da mu se poklonim, i svim srcem i snagom svojih dlanova iskažem svoje najdublje poštovanje.